Zalán Tibor versei

 

Fáradt kadenciák

(Részlet)

1

Pártalan vagyok párosok között

szívembe köd és mély csönd költözött

hívnám aki még élethez kötne

de ő hallgatni készül már örökre

*

Láttam hajnalban meztelen holdat

fölém hajoltak ismét a holtak

hívtak s mögülük előgomolygott

a nemlét illata Volt rá gondom

hogy az arcomat összerendezzem

ha már menni kell menjek legszebben

*

Nem vagyok jó s ez a sárba leránt

ki emel le rólam ennyi magányt

S ha feloldódom a harangszóban

mond-e valaki egy jó szót rólam

*

Testemben jéghideg remegések

csuklóm környékezik könnyed kések

Messze az éjben valaki táncol

vergődik bennem bárki s a bárhol

*

Adjatok innom szomjamba fúlok

nem akarom azt félelmem lássák

Bevakolatlan fal elé állok

meztelen téglára fröccsen vérem

*

Kimondhatatlan mennyire nincsen

ami még engem sorsomra kössön

Nem tudom hány napot kapok kölcsön

még az élettől Hány halált ingyen

*

Lennie kell még valahol ország

lennie kell ha valahol ott vár

Eligazítja hajam a párnán

Nem fordít hátat ha eljön időm

*

Fekete selyemabroszra hó hull

Megtanítottam magam magányul

Bennem a semmi semmihez társul

Más hajnalában alszik el társam

*

Mert őszinte vagyok rám haragszik

boldogtalansága kitárva sarkig

Elhiszi amit elhinni akar

lelkében omlás fáradt zivatar

*

Reszkető habon dereng a hajnal

nincs rá esély hogy vele virradjam

Whiskymben lassan elolvad a jég

Vörös az ég alja elég – Elég

*

Ugye te soha senkit se bántasz

de jóságod mégis megalázhat

Halkan kis dalokat dudorászol

Halott megváltót ringat a jászol

*

Rászóltál csak a szemedet nézze

akasztott kötélen Isten méze

ragyog akárha aranyból volna

Készülsz a földbe vagy föl a Holdba

*

Magadra vigyázz könnyen elhitted

szerelem helyett szeretet az abrak

Megdöbbensz azon fájdalmak laknak

gyönyöröd helyén Semmibe löknek

*

Sötét teraszról a sárga házra

látsz rá ma is és szétráz a láza

Füledhez kapkodsz talán még megvan

Borotva ázik a sóhajodban

*

És ki hallgatni készül örökre

ha még hívhatnám élethez kötne

de szívembe köd s mély csönd költözött

Pártalan lettem párosok között

Terasz

Mindig eljön az éj

és mindig ugyanarra a sárga házra látsz rá

a teraszról

önkéntelen a füledhez nyúlsz

még ott van a helyén még nem csomagoltad el

még nem küldted át neki

a valakinek a valahova

a senkinek a véres borítékot

Ha meg feljön a hold

az őrült Csontváry kezd mászkálni házak gerincén

valami rossz kis batyuval hátán

kilóg belőle valami üveg

valami ecsetek nyúlnak ki

a gyomrából

és motyogja megállás nélkül

hogy a császárt ki kell

tenni a napra a napútra

Mindig eljön az éjszaka

és mindig ugyanarra a fenyőfára látsz rá

a teraszról

a részeg Tyutcsev meg

a felszarvazott Puskin

vodkázik az erősebb ágakon hintázva

feléd nyújtják üvegüket

laza kézmozdulattal

hárítod el te már nem iszol

te már megittál egy halálra valót

és még többet is ebből

Ha meg a csillagokra

nézel fel Hemingway világháborús poharában

ütődnek össze a jégkockák

a fejedbe beágyazódott

sörétek egyszerre viszketni kezdenek

vakarózol mert senki se látja

csak a csillagok bámulnak

rád merengve vissza

de ők nem számítanak

ők az isten fényes rühatkái

virradatig

úgyis elperegnek

mind a látóhatár mögé

− isten is vakarózik titkon

Mindig eljön a hajnal

a háztetőkre ráhúzódó sötétkék felhőkre látsz rá

a teraszról

Ady hempergőzik

vérbajos kék asszonyokkal kék párnák között

rohanó holdak alatt

halotti maszkját

ezüstbe vonja be

könyvespolcod

álmatlan derengése

Imák Káromkodások Álomkodások

Soha nem írta le őket

sohasem írtad szét őket

soha nem

bocsátott meg nekik

sohasem

bocsátottak meg neked

Ha meg

leánderek áznak az esőben

Lorca cigánylányai kezdik hajladozásuk

a kert imbolygó árnyai között

fény szitálja össze őket

zöld szempár a ciszterna vizében

Verlaine halott arcú álarcos vendégei

vernek lantot hozzá

és köpenyed alatt a szív

mintha

köpenyük alatt a szív

mintha

mintha szomorú minta lenne

Soha nem hoz

álmot a terasz így

soha nem hoz ébredést a reggel

Befelé forduló szemed menetelő hangyákra lát

és Chagall ásító szamara

ordibál az ablak alatt

Hegedűszó de elenyészik

gyermekkorod hegedű-hangjai a téglagyár felől

elenyésznek

A kertben a világ lakik

a világban tenyészik a kert

a kert fölött enyészik a terasz

és a teraszon

reggelre elmúlik a virrasztó

valamennyi látomása

nyomtalan

Az asztalra pirítós kerül

méz tea kevés kolbász sonka

kefír lágy tojás füstölt halszeletek

a szalvétán vidám virágok

a sótartón a megcsillanó nap

ki venné észre

akár a hangyák

menetelnek lent a néma fűben a halottak

Balkanski klub mađarske književnosti

Тибор Залан

Уморне каденце

(Одломак)

1

Посред свих парних неупарен

у срцу посве тих сам и маглен

призвати хтедох животодајну

што тако ћутљиво чува тајну

*

У зору Луну угледах нагу

опет покојни су ми на трагу

зову ме хлапећи мирисом

мислим како ли је с њом

лице би своје требало смити

и на састанку наочит бити

*

Бејах недобар кажњен плутам

посред каљуге непорециво сâм

Кад се у јĕку звона преплетем

да л’ ће по добру да ме се сете

*

У телу ледени ломни трзаји

упразно врте ми се зглобови

Далеко у ноћи сĕна на сĕни

рита се ма ко ма где у мени

*

Дајте ми пити тонем у жеђ

да ли од страха јачи је стид

Постављен сам лицем пред зид

прснула крв – опеке глеђ

*

Судбина би ме дала за грош

лишена цене моја је глава

колико у зајам следи ми још

живота колико смрти бадава

*

Мора да још увек постоји нека

мора да је има негде ме чека

На одру рашчешљава влас по влас

не окреће леђа кад дође час

*

На свили црне покривке снег

навикнут сам на овај стег

У мени здружено ништа с ничим

у туђој зори она ми спи

*

Она горопадна а ја искрен

своју несрећу свима потура

Верује у све што јој се усхте

овештала душевна бура

*

Опет на пени титравој свиће

нема наде за окаснелог госта

коцке леда загāтиле пиће

неба руб се жари И доста

*

Варнице беса у теби згасле

али доброта твоја пече

Извијаш песме у тихо вече

док Спаса умрлог њишу јасле

*

Тражиш да те у очи гледа

високо саће Господњег меда

сјаји се као од чистог злата

Кроз која ли ћеш сада врата.

*

Поверовао си лако ономад

да љубав сушта је милошта

Господар горкога обиља

у Ништа одгурнут од миља.

*

С терасе мрачне жута кућа

и данас кошмарно те прогони

Уха се машаш да л’ смо цели

у твом се уздаху бритва кисели.

*

Призвати хтедох животодајну

што тако ћутљиво чува тајну

у срцу посве тих сам и маглен

Посред свих парних неупарен

Тераса

Вазда се спушта ноћ

и вазда на ону исту жуту кућу поглед ти пада

с терасе

и нехотице се машаш свог уха

још је на свом месту ниси га спаковао

још му га ниси послао

некоме некуда

никоме крваву пошиљку

Ако пак Месец одскочи

суманути Чонтвари ће се верати по хрбатима кућа

са изанђалим ранцем на плећима

из њега штрчи некаква флаша

некакве пемзле му одвисиле

из утробија

и мрмори без престанка

да цара треба

ставити на сунце на сунчану путању

Вазда се спушта ноћ

и вазда на ону исту јелу поглед ти пада

са терасе

испичутура Тјутчев

и рогоња Пушкин

лочу вотку на дебљим гранама зањихани

према теби пружају флашу

лебдивим покретом руке

отклањаш је јер више не пијеш

ти си већ попио смртоносну дозу

па и више од тога

Ако пак на звезде

подигнеш поглед у Хемингвејевој трофејној чаши

сударају се коцке леда

у главу заривена

сачма одједном почиње да сврби

чешеш се јер нико не гледа

само ти звезде замишљено

узвраћају поглед

али оне се не рачунају

ти блистави божји шугарци

пред свитање

ионако ће отперјати

изван линије хоризонта

– док бог се кришом чеше.

Вазда долази зора

уочаваш модре облаке изнад кровова

с терасе

Ади се ваљушка

са бледуњавим женама болесне крви по плаветним јастуцима

испод месечева што хрле

посмртна маска

посута срмом

твоја полица за књиге

бесано подрхтава

Молитве Псовке Снатрења

Никада их није описао

Никада их ниси отписао

Никада

им није опростио

Никада

ти нису опростили

Ако пак

олеандри кисну под пљусковима

Лоркине циганчице почињу да се увијају

између треперавих вртних сенки

светло их просејане чува

пар зелених очију у води цистерне

Верленови покојници под маскама

лира им је знак распознавања

а испод огртача срце

личи

испод огртача срце

личи

личи на суморну шару

Никада снове

не доноси тераса

никада не доноси буђење јутро

поглед посувраћен види мимоход мрава

док Шагалов магарац разјапљено

њаче под прозором

У звуцима виолине нестаје

твоје детињство звуци виолине изнад циглане

нестају

У врту станује свет

у свету буја врт

изнад врта нестаје тераса

и на тераси

јутро растерује предјутарње

клупко утвара

без трага

На сто доспева двопек

мед чај мало кобасице шунке

кефир ровито јаје димљена риба

на салвети весели цветићи

на сланику поблескује сунце

ко би приметио

зар мимоход

мрављи немој трави заупокој

С мађарског превела Драгиња Рамадански

 Forrás: www.zetna.org